O NAMA
AKTIVNOSTI
GALERIJA
KONTAKT
Istorijat

Društvo prijatelja Francuske ima bogatu istoriju. Ono je dobijalo ili gubilo na prestižu, delilo se, ali je opstajalo uprkos dnevnoj politici, vremenu i ideologijama. Mnogi naši intelektualci uložili su svoju ličnost, talenat, dela, a često i materijalna dobra u službu srpsko-francuskih odnosa i ostali, kao i samo Društvo vezani za osnovnu zamisao u radu određenu prilikom njegovog osnivanja 1904. godine:

širenje francuskog jezika i francuske kulture u Srbiji i učvršćivanje intelektualnih veza koje povezuju Francusku i Srbiju
        To je isti cilj koji Društvo prijatelja Francuske sledi i danas.

Istorija Društva, osnovanog 1904, iz kojeg je nastalo današnje Društvo prijatelja Francuske može se podeliti na pet razdoblja:

  1. Osnivanje 1904. Francuskog književnog društva.
  2. Obnavljanje ove organizacije 1919. pod nazivom Udruženje Prijatelja Francuske – bratstvo po oružju između srpskog i francuskog naroda 1914–1918, prisustvo mladih Srba u Francuskoj koje je ona prihvatila i školovala (oko 5.000 novih kadrova) donose novi elan i novu dimenziju Društva: ubuduće će se raditi o prijateljstvu, ljubavi i zahvalnosti. Od Timoka do Jasenica i od Sombora do Bitolja postoje i rade u periodu 1919–1941. više od pedeset klubova koji nose jedinstveno ime: Udruženje prijatelja Francuske.
  3. Stvaranje, u junu 1946. Društva za kulturnu saradnju JugoslavijaFrancuska (kasnije Društvo JugoslavijaFrancuska): na zahtev tadašnje vlasti, jedna grupa političara i intelektualaca okupila se da bi osnovala Društvo za kulturnu saradnju Jugoslavija–Francuska, kao pokušaj da se zemlji obezbedi otvaranje prema svetu. Među predsednicima Društva mogu se pročitati imena osoba koje su uživale veliki ugled u našem svetu kulture: dr Radivoj Uvalić, dr Siniša Stanković, dvorska dama Krista Đorđević, dr Miodrag Ibrovac, Dušan Matić i Mira Alečković. Sekretari Društva bili su: Katarina Ambrozić, Vasko Popa, Petar Đonović, Kiril Svinarski. Društvo je bilo veoma centralizovano sa svojim ograncima u Zagrebu, Ljubljani, Novom Sadu, Nišu, Osijeku, Sarajevu, Prištini, Titogradu. Bez ikakve pristrasnosti treba reći da je kulturna aktivnost (i obrazovna od 1954.) bila ogledalo odnosa dveju zemalja i kretala se tim ritmom. Francuska strana bila je predstavljena preko poznatih intelektualaca, počevši od Paul Eluard, koji je došao 1946. u Beograd da bi održao predavanje. Posle njega u Beograd su došli g. i gđa Claude Aveline, Marc Alyn, Michel Aubin, Louis Bazin, Hélène Azénor, Yvonne Geller, Gabriel Beiss, Marc Blancpain, Jean Cassou i mnoge druge ličnosti iz sveta književnosti, nauke i umetnosti koji su bili okupljeni u Društvu Francuska-Jugoslavija, u Parizu na adresi 5, rue Les Cases. Od početka Društvo za kulturnu saradnju Jugoslavija–Francuska, tj. Društvo Jugoslavija Francuska bilo je finansirano od naših vlasti. Godine 1954. subvencije prestaju i Društvo otvara prvi ciklus kurseva francuskog jezika i civilizacije kako bi se preko toga finansirali svi njegovi projekti kulturne saradnje između Jugoslavije i Francuske. Ovaj prvi ciklus bio je organizovan za odrasle i bilo je 250 polaznika. Šezdesetih godina otvaraju se kursevi za sve uzraste (za predškolsku decu, osnovce, gimnazijalce i odrasle). Svake školske godine, tokom dugog perioda, škola je imala od 900 do 1.100 učenika. Na kraju školske 1988/89. bilo je 1.273 učenika. Nažalost, od početka ekonomske krize i rata 1991. ovaj broj je spao na 450 učenika, da bi se sveo na 158 tokom 1999/2000. Iz ekonomskih razloga vrata škole su zatvorena 2001. godine.
  4. Društvo Jugoslavija–Francuska dalo je inicijativu za eksperimentalno učenje francuskog jezika u dve škole Vladislav Ribnikar i Isidora Sekulić u Beogradu. U svakom slučaju, treba reći i podvući, da je francusko-srpska škola Vladislav Ribnikar otvorena na inicijativu Društva Jugoslavija–Francuska (1966).
  5. Društvo Jugoslavija–Francuska pokušava da se transformiše u Alijansu JugoslavijaFrancuska u oktobru 1993. kako ne bi bilo samo ustanova kulture, već i centar za učenje francuskog jezika. U okviru Alijanse organizovana je škola francuskog jezika Jelena Anžujska, u znak sećanja na francusku princezu, a srpsku kraljicu iz XIII veka. U okviru Alijanse Jugoslavija–Francuska, kako je predviđao Statut, škola Jelena Anžujska je:
    • održavala tečajeve francuskog jezika i civilizacije, specijalizovane kurseve francuskog jezika,
    • organizovala letnje škole francuskog jezika i civilizacije,
    • radila program i promovisala materijal i pedagoške metode,
    • učestvovala u kulturnim i edukativnim manifestacijama (pozorišne predstave, konkursi, kvizovi, ateljei),
    • učestvovala u seminarima i skupovima.

Škola Jelena Anžujska organizovala je tečajeve francuskog jezika i civilizacije za sve uzraste i nivoe znanja: za decu predškolskog uzrasta, učenike osnovnih škola i gimnazija, odrasle, zatim intenzivne kurseve, jezik profesije, tečajeve DELF i DALF¼

  1. Tokom godišnje Skupštine 2003. Alijansa Jugoslavija–Francuska podelila se na dva međusobno nezavisna društva zbog neslaganja svojih članova o daljem radu. Jedno od ovih društava registruje se kod nadležnih organa kao sasvim novo udruženje pod imenom Udruženje prijatelja Francuske, uzimajući ime iz 1919. godine. Kasnije, 4. novembra 2003. menja naziv u Društvo prijatelja Francuske.

Od 2003. do 2007. godine predsednik Društva bio je prof. dr Slobodan Vitanović, potpredsednik dr sc. med. Predrag Brzaković i generalni sekretar mr sc. Olivera Jovović.
Danas, predsednik Društva je Dragana Ivanović.

 

Profesor dr Slobodan Vitanović

Prof. dr Slobodan Vitanović (1928-2007) bio je osnivač i prvi predsednik Društva prijatelja Francuske u periodu od 2003. do 2007. godine.

Rođen je u Beogradu gde je završio osnovnu i srednju školu, zatim studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kao i magisterijum i doktorat. Bio je višegodišnji šef Katedre za romanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu i upravnik Centra za poslediplomske studije. Takođe, bio je i gostujući profesor francuske književnosti na četiri francuska univerziteta (Bordou, Eks Marseju, Parizu 12 i Parizu 3 – Nova Sorbona).

Pored većeg broja studija, članaka i prikaza objavljenim u domaćim i inostranim časopisima objavio je i više književnih dela među kojima su Andre Žid i francusko klasično pozorište, Andre Žid i francuski klasicizam, Poetike Nikole Boaloa i francuski klasicizam, Jovan Dučić u znaku Erosa, Jovan Dučić u znaku Apolona i Dionisa, Jovan Dučić u znaku Atene, Francuska civilizacija i Epohe i pravci u francuskoj književnosti.

Profesor Vitanović bio je član Izvršnog saveta Evropskog društva kulture sa sedištem u Veneciji, kao i član Krunskog saveta.

Za veliki doprinos prijateljstvu naše zemlje i Francuske odlikovan je najvišim francuskim odlikovanjem – Legijom časti.Nosilac je jugoslovenskog odlikovanja – Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom. Ordenom belog orla prvog reda odlikovao ga je princ Aleksandar Karađorđević.

Nekoliko reči o francusko-srpskoj školi Saint Joseph

Francusko-srpska škola Saint Joseph (Sveti Josif) osnovana je 19. marta 1926. ukazom Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije. Svoja vrata zatvorila je u aprilu 1941, tj. na početku Drugog svetskog rata. Poslednja generacija upisana je 1938/39. godine. Posle rata škola nije nastavila s radom, a njene zgrade su nacionalizovane. Ova škola jedna je od spona u lancu srpsko-francuskih odnosa, koji su zvanično počeli s kraljem Petrom I.
Tokom perioda 1926–1941. školu je pohađalo 6.000 učenika, što je veoma značajna cifra, s obzirom na to da je u to vreme Beograd imao između 200.000 i 300.000 stanovnika.
Nastava je održavana u dve zgrade. U prvoj, koja je bila u Rankeovoj broj 4 (danas je ovde Stomatološki fakultet) bila je nastava za devojčice, a u drugoj, na adresi Vojvode Protića 2 (danas Radoslava Grujića gde je muzička škola Josip Slavenski), nastava za dečake. Izgradnju ovih dveju škola finansirali su prilozi roditelja dece i dva crkvena reda koji su bili i vlasnici.
Škola je imala vrtić za decu, četiri razreda osnovne škole, četiri razreda niže gimnazije, četiri razreda više gimnazije, pansion i polupansion. Oni koji su bili u pansionu stanovali su u školi, dok su „polupansionari“ odlazili posle nastave kući, tj. oni su ručali i užinali posle nastave u školi i mogli su da ostanu u školi još dva sata posle nastave, ukoliko su želeli da pod nadzorom profesora urade domaće zadatke i nauče lekcije za sutradan. Nastava je bila dvojezična, na srpskom i francuskom i odvijala se u potpunosti po programu Ministarstva za obrazovanje Kraljevine Jugoslavije. Na kraju školske godine učenici su polagali, u nekoj državnoj gimnaziji, ispite iz svih predmeta koje su imali. Po završetku četvrtog razreda gimnazije, učenici koji su to želeli, polagali su ispit pred Komisijom Akademije u Grenoblu i to iz istorije i geografije Francuske, kao i francuskog jezika, što im je omogućavalo da nastave svoje studije u Francuskoj bez polaganja prijemnog ispita na fakultetu. Iako je škola bila francusko-srpska, a organizovali je i njome upravljali časne sestre i sveštenici katoličke veroispovesti (časne sestre bile su iz reda Aublat de l’Assomption de la Vièrge, a sveštenici iz reda Frères Maristes), bila je otvorena za učenike svih nacionalnosti i veroispovesti, što je u potpunosti predstavljalo nacionalnu i versku toleranciju oduvek svojstvenu našoj zemlji.
Roditelji su redovno obaveštavani o radu njihove dece: za osnovce su to bile ocene „poeni“ koji su dodeljivani na kraju sedmice, svake subote, na papirima različitih boja i to za vladanje, srpski i francuski jezik, zatim su bile, svakog meseca, školske knjižice za zalaganje, disciplinu, srpski i francuski. Na kraju prvog polugodišta i na kraju školske godine učenici su dobijali ocene za sve predmete.
Gimnazijalci su takođe imali đačke knjižice, u koje su svakog meseca, pored ocena za predmete koje su odgovarali bile ocene i za pismene zadatke na srpskom, francuskom jeziku i iz matematike.
Škola je dala svojim učenicima ne samo znanje iz oblasti nauke i umetnosti, već ih je učila principima etike i morala, neophodnima u civilizovanom građanskom društvu.
Među učenicima škole Saint Joseph brojni su oni koji su postali poznati naučnici, istraživači, umetnici i ugledni intelektualci u svim oblastima, koji su imali veoma značajnu ulogu u našoj kulturi, a koji su bili „ambasadori“ naše kulture u svetu. Navešćemo imena samo nekolicine onih koji su postali članovi Srpske akademije nauke i umetnosti: gđa Olga Jevrić (vajar), gđa Milka Ivić (lingvista), g. Ivan Antić (arhitekta), g. Milutin Stefanović (hemičar) i g. Miron Flašar (istoričar književnosti)¼ Danas ih je ostao mali broj među živima. Svi oni čine, kao „kolektivni član“, deo Društva prijatelja Francuske. Svake godine 19. marta na dan Sv. Josifa nekadašnji učenici okupljaju se u znak sećanja na svoju školu.